Računar je uređaj za automatsku obradu podataka koji je programabilan u tom smislu da omogućava izvrašavanje prilično raznolikog spektra programa. Od ranije znamo da je programski jezik specifikacija ključnih reči i pravila pisanja za izražavanje ideje na način koji računarski uređaj može da izvrši.
Programski jezik je jezik, u onom suštinskom smislu te reči. Prirodni jezik – srpski itd. – je čovekov alat za prenošenje informacija koje su u idejnom obliku. Prirodnim jezikom opisujemo stvaran svet oko sebe ili zamišljeni svet (ono što ne postoji, fikcija, ili ono što je bilo ili će biti) kako bismo to svoje viđenje sveta preneli nekoj drugoj osobi. Prirodni jezik je evoluirao zajedno sa čovekom i prilagođavao se potrebama čoveka, tj. onim idejama koje čovek ima potrebu da izrazi drugim ljudima – gde ima hrane, gde ga svrbi, šta se dešava, ko šta radi, kako se ko oseća, ko je šta radio, ko šta namerava ili treba da uradi, kako se nešto radi i tako dalje. Jezik je živa tvorevima i prilagođava se vremenu, nove reči se izmišljaju, stare se zaboravljaju.
Jezik je više od skupa imenica i glagola. Interesantno je uporediti jezike i načine izražavanja jedne iste ideje u njima. Engleski jezik ima padeže nominativa, genitiva i akuzativa – subjective case, possesive case i objective case. Ovo je posledica načina razmišljanja onih ljudi koji su formirali taj jezik (pre hiljadu-dve godina). Tačnije, posledica njihovog pogleda na svet – postoje subjekat (neko ko nešto radi), objekat (onaj ili ono nad čim se nešto radi) i očigledno je bilo jako bitno izraziti pripadnost pa je izmišljen posesivni oblik reči koji se gradi sufiksom –s. Latinski jezik ima 7 padeža, i kada ih pogledate, očigledno je da su latini imali potrebu da razlikuju ono kada se neko predstavlja ili imenuje (nominativ) i kada se doziva (vokativ). U oba slučaja radi se o subjektu, međutim latinski jezik to postiže sufiksom na reč dok engleski jezik zahteva dodatne reči kojima će se objasniti da je u pitanju vokativni a ne nominativni položaj subjekta.
Verovatno očigledniji primer su jezici bez glagolskih vremena. Indoevropski jezici generalno razlikuju prošlost, sadašnjost i budućnost. Dodatno, sadašnjost može izražavati nešto što je trenutno stanje, što se dešava u trenutku, ili nešto što je trajno stanje i dešava se sad a dešavalo se ranije i dešavaće se i kasnije (tzv. svevremeni prezent). Engleski jezik jako očigledno razlikuje present simple i present continious tense, srpski jezik ima tu razliku ali u suptilnijem obliku, kroz značenje glagola. Postoje i jezici koji nemaju glagolske oblike vremena, već imaju samo prezent, a dodavanjem reči za vremensku odrednicu glagol se stavlja u neko vreme. “Sutra radim test” bi bio takav primer.
Jako je teško izraziti misao u jeziku koji nema razvijene konstrukcije za izražavanje takve vrste misli. Grčki jezik razlikuje nekoliko vrsta ljubavi i za svaku od njih ima reč, pa omogućava precizno opisivanje odnosa dva čoveka (eros, filia, ludus, pragma, mania, storge). Srpski jezik ima jednu zajedničku reč (ljubav) pa kada treba odrediti na koju se tačno vrstu ljubavi misli to se radi dodavanjem drugih opisnih reči koje će slušaocu da objasne na šta se tačno misli. Orvel je u “1984” opisao interesantnu ideju o dizajniranju jezika (https://en.wikipedia.org/wiki/Newspeak) kao načinu sprečavanja razmišljanja o nekim temama - ne možete da kritikujete sistem ako nemate kako da izrazite kritiku sistema; ovaj sistem niko ne kritikuje; dakle sistem je savršen i ne treba ga menjati (primetićete logičke pogreške u ovom rezonovanju).
Tema je inače jako interesantna, a posebno je bitna u ovom našem kontekstu kada treba razjasniti objektni način razmišljanja i formirati zdrav stav o primeni ovog mentalnog alata u praksi.